Put promjene (ili kako (ni)sam sistematski uništen od idiota)*

Sve je počelo mojom iznenadnom odlukom u oktobru 2016. da nakon skoro četiri godine dam otkaz na poslu u privatnoj firmi, gdje sam imala (za naše balkanske uslove) dobru platu i magični ugovor na neodređeno. Bila sam nezadovoljna pozicijom asistenta, potrčka, sekretarice, specijaliste za tendere, po potrebi kafe kuvarice i all around osobe, jer nije bilo izgleda da će se po tom pitanju bilo šta u doglednoj budućnosti promjeniti. Osim što sam ja mogla pući, tj. fasovati burn out sindrom, a ustvari sagoriti i bukvalno i metaforički.

U početku sam mislila da ako budem zarađivala više, da ću biti zadovoljnija. Kakva početnička zabluda. Nema tih para koje mogu nadomjestiti uloženo vrijeme i trud, ostajanje na poslu po 12 sati i izlazak iz kancelarije kao da vas je neko pregazio, jer jeste, neko vam je uzeo pola vašeg dana, bukvalno, a kompenzacija nije bila adekvatna u najmanju ruku. Podrazumijeva se da ćeš kao dobar rob, pardon, radnik ostati i završiti posao do kraja. Tužna sudbina rada kod naših privatnika, iako ni inostrani nisu imuni na to, je da ljude zatrpavaju sa raznoraznim zadacima i vode se politikom da svi treba sve da znaju, ni slučajno da se napravi sistematizacija rada ili ne daj bože zaposli još neko na tu poziciju ili neku sličnu, kada jedan radnik radi posao za njih troje. Tako je “najoptimalnije”, a ako ti je teško ti “podaj otkaz” što bi jedan naš “gazda” rekao. Meni je trebalo četiri godine da naučim i udarim u zid, čekajući da ostanem trudna, uzmem na miru porodiljsko i da iskoristim sve ostale benefite našeg plaćenog odsustva. Ali, stvari se ne odvijaju onako kako mi planirano i želimo, pogotovo ne na brdovitom Balkanu, zemlji Bosni, entitetu Republike Srpske, glavnom gradu Banjoj Luci.

Najvrijednije što sam imala, zdravlje, a samim tim i moj život, bilo je ugroženo mojom nebrigom, što mi je stvorilo probleme na više nivoa.

Tada sam sama sebi zapisala: šta god da se desi u budućnosti biće bolje od ovog tavorenja i čekanja boljih prilika. Ovaj put sama ću sebi stvoriti bolju priliku. Bio je 8.10.2016. godine.

Tada je krenuo put potrage za boljom budućnošću.

Sa ove vremenske i prostorne distance, to je bila jedna od najboljih odluka koje sam donijela u svom 34-godišnjem životu. Nisam znala šta je ispred mene, koji put će se otvoriti ali sam znala da će biti dobar i da ću lakše ići dalje, jer sam se riješila velikog tereta “moranja”. Radovala sam se novom poglavlju koje se otvara, iako nisam znala šta me čeka.

*referenca na poznati film, ne na osobu